Закон Божији

Драга браћо и драге сестре, Пред Вама се налази српски превод илустрованог издања Закона Божијег за породицу и школу, који је први пут објавио 1966. године, у крилу Руске Заграничне Цркве, протојереј Серафим Слободској. У деценијама које су уследиле, ова књига доживела је многа реиздања, првенствено у Русији, где се до данашњег дана сматра најкомпетентнијим уџбеником за верску наставу деце и одраслих. Свети Николај Жички, у свом делу „Српски народ као Теодул”, наглашавајући изузетно умеће Светог Саве Српског у угушењу јереси богумила, насађивањем Закона Божијег у манастирима, школама, домовима и дворовима средњовековне Србије, говори да „у српском народу, у периоду од Немање па све до кнеза Милана Обреновића, када се као слободан народ погледасмо лицем у лице са западном Европом, нагрђене од јереси и безверства”, није било никакве јереси. Ето величине Светог Саве. Он је, добивши благослов и грамату византијског патријарха Манојла и Цара Теодора, био проглашен за првог српског архиепископа, и приступивши формирању самосталне Помесне Српске Цркве, на Сабору у Жичи 1219. године, и утврдивши народну државу на челу са својим братом, првим српским миропомазаним краљем Стефаном Првовенчаним, насадио Закон Божији широм српске земље и у потпуности искоренио све јереси са наших простора. Управо због тога нас и додатно радује чињеница да се време издавања српског превода Закона Божијег, као у пројекцији, после 800 година, поклапа са тим временом насађивања Христове науке од стране Светог Саве. Подсетимо, 1219. године, СПЦ је добила аутокефалност, а у следећих неколико година уследило је систематско и планирано ширење учења Свете Цркве широм српских земаља. Свети оци су нас упозоравали да ће у последње време недостајати духовних наставника, те да ће се верници руководити духовним књигама. Зато правилно излагање наше вере има непроцењиву важност за духовни живот нашег народа. Издавач Закона Божијег на српском језику, у току вишегодишњег припремања, више пута је помишљао да научна доказивања којима Закон Божији изобилује, губе своју важност у времену у коме живимо, будући да примећујемо све оштрије разграничење оних који верују од неверујућих људи, а верујућима нису потребни никакви докази. Али нови и све жешћи напади на саме темеље наше вере православне, у години у којој се објављује српски превод Закона Божијег (2020–2021), а на првом месту напади на Свету Тајну Причешћа, злонамерне тврдње да оно може бити извор заразе, потврђују да потреба за одбраном православне вере није ишчезла. Напротив. Ми опет и опет бивамо постављени у ситуацију да наглашавамо да не постоји ниједан једини случај у историји Православне Цркве који може потврдити преношење заразе путем Пречистог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа. Ту неоспорну чињеницу потврђује и наш блаженопочивши Патријарх Павле, у чланку „Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника”, говорећи да Свето Причешће никако не може бити извор заразе, већ напротив, „извор живота и здравља”. Додатно нас радује то што се верницима Српске Православне Цркве овде даје могућност да детаљно упознају чудо Свете Плаштанице Господа нашег Исуса Христа, једне од највећих светиња хришћанског света, и за коју, услед разлога који нам и дан-данас нису познати, Срби готово да нису ни чули. Свети Николај Велимировић овако је писао о противницима веронауке у школама: „Треба се молити Богу за оне који по неразуму устају против закона Божијег у школама. Заиста, цело васпитање омладине хришћанске стоји на непоколебљивој стени науке Христове. Код нас је оно тако стајало кроз сву хиљаду година наше крштене историје, тако треба да стоји и данас и сутра и на век века. Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће ни у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше као што су звезде украс небеском своду. Дало је огроман број таквих људи и жена. А васпитању шта друго може бити циљ него дати људе, праве људе? Наука о васпитању и код нас и код других крштених народа неопходно се мора поклопити са науком Христовом. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова, него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Пукотина у вери једног човека изазива неизбежно и пукотину у карактеру. Неки говоре да веронаука није за наше модерно време, али и у наше модерно време најбољи људи су они који се држе вере Божије и закона Божијег. Не постоји ниједна друга наука о човеку, о смислу човековог живота и о томе какав треба да буде прави човек – изван верске науке. Нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше време нити хиљаде година после нас, изван оног живог Темеља, који је сам себе поставио и рекао: без мене не можете чинити ништа” . Господ је, у жељи да око себе сакупи сву своју дечицу и спасе их у вечности, рекао Јерусалиму (духовном): „Колико пута сам хтео да сакупим чеда Твоја, као што кокош сакупља пилиће своје под крила и не хтесте!” Ми се искрено надамо да ће нам Господ помоћи да се утврдимо у правилном хтењу, да ће Закон Божији дати свој допринос у превазилажењу наше духовне расејаности и помоћи нам да се саберемо као птићи под крило Свете Матере наше Цркве и Господа нашег Исуса Христа, благословом Светог Саве Српског и свих светих. Амин.

Предговор српском издању

Неопходност постојања опширног уџбеника у предавању Закона Божијег диктирана је савременим, нарочитим и сасвим новим условима:

У већини школа Закон Божији се не изучава, а све природне науке предају се искључиво материјалистички. Већина православне деце и младежи налази се у иностранству, окружена различитим вероисповестима и рационалистичким сектама. Уџбеници старог издања Закона Божијег већином су распродати и готово да их је немогуће набавити. Осим тога, ни сви уџбеници старог издања не могу потпуно удовољити потребама и питањима савремене деце.

Све ти наведени услови и друге околности нашег тешког времена, родитељима, свим васпитачима деце и посебно предавачима Закона Божијег, налажу огромну одговорност. И још, нико не зна шта нас чека сутра, xоће ли деци бити дата могућност да уче Закон Божији или не. Може се десити да се цела породица пресели у неко друго место, где нема ни црквене школе, ни храма, ни свештеника. Bећ сама та околност не даје нам могyћност да се у почетним школским разредима ограничимо простим предавањем догађаја из свештене историје (без икаквих појашњења), како је то практиковано раније, у програмима, који су били у примени много година.

У наше време неопходно је избећи предавање Закона Божијег у форми наивне дечије приче, јер њега дете и разуме као причу. Када дете одрасте, у њему ће настати несклад између учења Закона Божијег и опажања света, како то ми често и примећујемо у животу који нас окружује. Код многих савремених људи са вишим образовањем, знања у области Закона Божијег остала су на нивоу школских клупа почетних разреда, то јест у најпримитивнијој форми, која, наравно, не може удовољити свим питањима ума одраслог човека. А и у самој деци, која расту у савременим условима и развијају се брже него обично, често настају најозбиљнија и мучна питања. А то су питања, на која многи родитељи и одрасли никако не могу да одговоре.

Све те околности постављају првостепени задатак – потребно је дати у руке, не само деци у црквеним школама, већ и самим родитељима, предавачима и васпитачима, а боље је рећи – породици, школу Закона Божијег. Због тога је, како показује пракса, неопходно понудити једну књигу, која у себи садржи све основе хришћанске вере и живота.