Основно о Светој тајни покајања
из Закона Божијег
Покајање је Света тајна, у којој верујући човек исповеда (открива усно) своје грехе Богу у присуству свештеника и добија кроз свештеника опроштај грехова - од Самог Господа Исуса Христа.
Исус Христос дао је светим апостолима, а кроз њих и свим свештеницима, власт да разрешују (опраштају) грехе: „Примите Духа Светога. Коме опростите грехе, том се опраштају; и коме оставите, на том остају" (Јн. 20, 22-23). Још је Јован Крститељ, припремајући људе за примање Спаситеља, проповедао „крштење покајања за опроштење грехова. И крштаваше их све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје" (Мк.1, 4-5).
Свети апостоли, примивши од Бога за то власт, савршавали су тајну покајања: „многи од оних који су поверовали, долажаху те исповедаху и казиваху дела своја" (Дела ап. 19, 18).
За добијање опроштаја грехова од онога који се исповеда тражи се:
- ✦да се измири са свима ближњима
- ✦искрено да жали за грехе своје и усмено их исповеди
- ✦чврста намера да се исправи свој живот
- ✦вера у Господа Исуса Христа и нада на Његово милосрђе
У посебним случајевима на покајаног се налаже „епитимија" (грчка реч - забрана, ограничење), која се састоји од добрих дела и неких лишавања, направљених због савладавања греховних навика.
О митарствима
Поред наведеног одломка о Светој тајни покајања из уџбеника веронауке Закон Божији, сматрамо да је веома корисно за сваког православног хришћанина да буде упознат са тиме какав је пут душе упокојеног хришћанина у периоду од смрти тела до четрдесетог дана. У наставку следи светоотачки текст који то открива, и који у исто време за православне вернике може представљати веома добро упутство за исповест.
У време Светог и славног преподобног Оца нашег Василија новог (IX век), великог чудотворца и угодника Божјег, даром Духа Светог, Којим овај беше испуњен још од детињства, дешаваху се по његовим молитвама, Божјом Благодаћу, силом и премудрошћу, дивна и необична чудеса. Посебно су корисне за опште спасење свих људи, по његовим светим и Богу милим молитвама, две визије ученика његовог, Григорија.
Прва је о митарствима - царинарницама душе човечје, кроз која ова има да прође и да се испита, те да јој се одреди место вечног боравка после смрти.
Друга визија је о Страшном суду Божјем и ономе шта ће се после Страшног суда збити.
Шта су митарства
Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи улазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари, позајмљен је из историје јеврејске. Код Јевреја митарима су се називала лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стојали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом улазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, и на тај начин низводе у ад.
Свети Кирило Александријски (444. год.) - О исходу душе
„При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе небеске, с друге - власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у анђела Божијих. Но и примљена од анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и улазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових митарстава тражиће се рачуна за посебне грехе... И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети к Царству... Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржавању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње! (Ис. 26, 10); тада ће је оставити Анђели Божији и узеће је страшни демони, и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла."
Преп. Теодора Цариградска
Христочежњива монахиња и самопрегорна послушница светог Василија Новог. По смрти јавила се Григорију, ученику св. Василија Новог, и описала му свих двадесет митарстава, кроз која је душа њена прошла после разлучења од тела, док није помоћу молитава св. Василија ушла у вечни покој.
Преставила се 30. децембра 940. године.
Пут душе по изласку из тела
делови из Житија преп. Василија Новог од авве Јустина
Двадесет митарстава
Двадесет митарстава, која могу послужити као добро упутство за исповест.
Напомена
Треба обратити пажњу на то, као што је већ речено, да је Преподобна Теодора живела у 10. веку, када се живот у многом разликаовао од садашњег. Замке злих духова се разликују, заправо постају све лукавије и опасније, а самим тим и греси савременог човека се умножавају и добијају нове форме. Овде ћемо навести само неке од најтежих и најраспрострањенијих са којим се наши духовницу свакодневно сусрећу на исповестима:
Реч о исходу душе праведних и грешних
из списа св. Макарија Александријског
Једном Свети Макарије Александриски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?" Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви."
Трећи дан
3.
Када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом. У трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана.
Девети дан
9.
А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих.
Четрдесети дан
40.
По овим разним местима мука, душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле.
Из житија преп. Василија Новог. Авва Јустин, „Житија Светих за март"